Hus i Jeronim
85
kako ´cete ili šta ´cete govoriti, jer ´ce vam se u onaj ˇcas dati što ´cete
kazati. Jer vi ne´cete govoriti, nego Duh Oca vašega govorit ´ce iz
vas.” Matej 10, 18—20.
Jeronimove rijeˇci izazvale su ˇcu ¯denje i divljenje, ˇcak kod njego-
vih neprijatelja. Cijelu godinu dana bio je u mraˇcnom zatvoru gdje
nije mogao da ˇcita, ni išta da radi, u velikim tjelesnim mukama i
duševnom strahu, a ipak je svoje dokaze iznosio sa takvom jasno´com
i silom kao da je imao najbolju priliku za prouˇcavanje. Skrenuo je
pažnju svojim slušaocima na dugi niz ljudi koji su bili osu ¯deni od
nepravednih sudaca. Pominju´ci jednu generaciju za drugom, isticao
je ljude koji su pokušali da podignu narod svoga vremena, ali su
bili napadani i osu ¯divani, no kasnije su bili poˇcaš´ceni najve´cim po-
[94]
štovanjem. ˇCak i sam Krist je bio osu ¯den kao zloˇcinac od jednog
nepra-vednog suda.
Pri svom odricanju, Jeronim je priznao pravednost presude koja
je bila izreˇcena nad Husom. Kaju´ci se zbog svoje slabosti sada je
svjedoˇcio o muˇceniˇckoj nevinosti i svetosti. “Ja ga poznajem od
djetinjstva”, rekao je, “on je bio divan ˇcovjek, pravedan i svet. On je
osu ¯den usprkos svojoj nevinosti... Ja sam tako ¯de gotov da umrem.
Ne´cu odstupiti pred mukama koje mi pripremaju moji neprijatelji i
lažni svjedoci, koji ´ce jednog dana odgovarati za svoje klevete pred
velikim Bogom, koga ne može nitko prevariti.
Okrivljuju´ci samoga sebe zato što se bio odrekao istine, Jeronim
je nastavio: “Od svih grijeha koje sam uˇcinio od svoga djetinjstva,
ni jedan mi nije toliko težak i ne prouzrokuje mi toliko duševnih
patnji koliko ovaj koji sam uˇcinio na ovom kobnom mjestu kada sam
odobrio neˇcasnu presudu, izreˇcenu protiv Viklifa i svetog muˇcenika
Jana Husa, moga uˇcitelja i prijatelja. Da! to od srca priznajem i izjav-
ljujem sa grozom da sam iz straha pred smr´cu osudio njihovo uˇcenje.
Molim svemogu´ceg Boga da mi oprosti moje grijehe, naroˇcito ovaj
najpodliji od svih drugih.” Pokazuju´ci na suce, kazao je odluˇcnim
glasom: “Vi ste osudili Viklifa i Husa ne zato što su uzdrmali nauku
crkve ve´c zato što su žigosali sramna djela sve´censtva, njihovu ra-
skoš, njihovu oholost i sve poroke biskupa i sve´cenika. Ali ono što
su oni tvrdili je nepobitno i ja tako mislim i izjavljujem kao oni.”
Njegove rijeˇci bile su prekinute. Biskupi, drš´cu´ci od gnjeva,
poˇceli su da viˇcu: “Kakav nam dokaz treba?! Svojim oˇcima vidimo
da je on najuporniji jeretik!”
